Ilona

Ilona
Jednog leta, s’ kraja sveta,
vozio sam putem sivim;
ja sam putnik, od tog zivim;
Samo je podigla taj prstic svoj
i ja sam stao, otvorio njoj.
Ona je andjeo bila, sa greskom;
bez krila, moj san, moja Ilona.
Jos se secam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama;
gde li je sada Petar Pan
i svi oni momci.

Ilona, tvoja je slika moja ikona,
i cim se dignem ja joj namignem;
i uvek tako pocne dan.
Dobro guram, kroz zivot buran,
i mada zivim dosta sretno;
ja nemam nikoga konkretno,
uz kog bi bio i sretan i lud,
i tako miran i siguran svud.
Ja nemam nikog da masta,
i prica mi svasta svu noc, kao
moja Ilona, jos se secam tvog imena.
Sretna i sama, sva u bajkama;
gde li je sada Petar Pan
i kapetan Kuka?
Ilona, tvoja je slika
neka moja mala ikona;
i cim se dignem ja joj namignem,
i uvek tako pocne dan.
Slabo pricam, bas nisam vican,
al’ sad reci idu same.
O, zivot pise ljute drame,
ja znam detalje, sitnice o njoj;
a ne znam adresu, telefonski broj.
Il’ nesto slicno po cemu bih
saznao gde li je sad.
Izvesna Ilona, jos se secam
tvog imena, srecna i sama, sva u
bajkama. Gde li je sada Petar Pan,
i svi oni momci?

Ilona, tvoja je slika,
neka moja mala ikona;
i cim se dignem ja joj namignem,
i uvek tako pocne dan.
Lutko lepa, dobar dan!